Iron Maiden u Beogradu 14.mart 2007.

Posle dvadeset godina, velikani i jedni od veterana heavy metal scene, posetili su po treći put Beograd. Po rečima Bruce-a Dickinsona, frontmena benda ovo neće biti i poslednji put….

IRON MAIDEN – 14. mart 2007. godine HALA Beogradskog sajma

 

Posle skoro sat i po putovanja ka koncertu, vesela ekipa, predvoðena majstorom priča iz autobusa Docom, stigosmo tamo. Gomila ljudi (ali stvarno gomila) ide ka hali, sa sve bodljama, Iron Maiden majicama, pivom i svim ostalim heavy-metal dekoracijama. Posle skoro 30 minuta petljanja oko ulaska na koncert, konačno smo se našli unutra i jedva pronašli stepenice za spuštanje u parter jer je ljudi bilo milijarde i ništa se osim ljudi nije ni videlo.

 

Kao predgrupa, nastupila je Laurin Haris (ćerka basiste Harisa koji je i idejna tvorevina Iron Maidena). Na žalost njen bend je zvučao kao neka heavy-metal kopija Avril Lavigne i osim njenih oblina nije ostavio neki veći utisak ni na mene a ni na masu. Svirali su nekih 30-tak minuta i sve vreme sam se pitao da li je bubnjar muško ili baba? Posle toga, eto pauze od jedno 30 minuta i skida se crna tkanina koja prekiva scenografiju – RATIŠTE. Bubnjar počinje svirku (nalazi se u bunkeru), na scenu istrčavaju Harris i Dickinson i otpočinje žurka vredna pamćenja. Masa je toliko bila zgusnuta u prvim redovima da se skoro nije moglo disati, ali već kod prve šutke, klinci i oni koji su u prve redove zalutali beže nazad i puštaju malo nas (fanove) da se razmašemo i skačemo. Iza bine nalazi se veliko platno sa omotom aktuelnog albuma “A Metter of Life and Death” koji obeležava ovu turneju. Prva pesma koju nam Maideni sviraju je “Different World”. Zvuk je na prve 3 pesme bio dosta loš ali su ga kasnije tonci ispolirali do savršenstva mogućnosti hale u kojoj se održavala svirka – koja je btw užasna za svirke ovakvog tipa. Verujem da ljudi, koji su bili dalje od bine i negde na tribinama, nisu imali potpunu zvučnu sliku i zvuk se verovatno razilazio i bio neusklaðen. Za nas koji smo bili u nekom sedmom redu zvuk je bio taman kako treba. Iako imaju svako po 50-tak godina, matorci su trčali po sceni, penjali se na platforme, skakali, divljali, vrteli gitare i bacali ih (što se retko može videti i kod nekih mlaðih i tvrðih bendova). Slede još dve pesme sa novog albuma i zatim Dickinson pita da li želimo da slušamo još novog albuma ili da se malo osvrnemo na stare stvari. Naravno, pobeðuje ova druga opcija i kreću – WRATCHILD I THE TROOPER! Ogromna šutka, veoma pozitivna atmosfera i Dickinsonov perfktan vokal osvajaju kompletnu publiku. Posle toga, još malo osvrta na nove stvari. U jednom momentu, dok gitarista plete po tercama na gitari – plastična flaša do pola puna leti ka njemu, on je opušteno hvata i nastavlja da svira sa flašom umesto trzalice a zatim je baca natrag u masu. Malo kasnije drugi gitarista bukvalno razvaljuje gitaru i kida kablove a roudi dotrčava i za 10 sekundi mu nakači novu, identičnu gitaru….A da ne pominjem vrtenje gitare oko sebe i prebacivanje preko ramena i to da ne naprave ni jednu grešku. Zajebato! posle novijih stvari eto nama jebenog tenka na sceni sa sve Edijem koji izlazi i promatra masu dvogledom a Bruce uzima reflektor i traži po masi mesto gde će tenk da gaða. Posle ove vizuelne atrakcije i Dickinsonovog penjanja na vrh konstrukcije bine, čuju se poznate reči na razglasu: “Let him who has understanding recon the number of the beast…” Od ovog momenta koncert prerasta u ludnicu. Hit za hitom – “The number of the beast”, “Fear of the Dark”, ” Run to the Hills”, “Iron Maiden”… Pa se pojavljuje četiri metra visok Edi koji šeta po bini i imitira sviranje muzičara. Ljudi u publici podivljali! Zatim kraj! Nastaje vrištanje, zviždanje, cika, vriska kad eto ti naših likova kako se vraćaju na scenu i sviraju još: “2 Minutes to Midnight”, “The Evil that Man Do” i za kraj “Hallowed by thy name”… Šta reći nego, bili, videli, pobedili…… Iron Maiden je pokazao da je visokoprofesionalan bend. Koncepcija koncerta je bila potpuno opravdana kao i setlista. Svirali su oko 90 minuta, što za ljude tih godina sasvim dobar tajming. Ni jednog momenta nije bilo falša ili bilo kakve dekoncentracije mase. E sad, jedini problem je bio dosta traljav razglas koji je nekim ljudima pokvario ugoðaj ako su stojali dosta dalje ili sa strane. Za ljude koji su stojali do 15-tog reda ispred bine, verujem da je zvuk bio svetski. Posle koncerta, onako, nalepljeni duðim dlakama, znojavi i masni krenusmo kući….