Recenzija knjige “Molitva tetoviranog srca” autora Milana B. Popovića
Zbirka pesama, ozbiljna, nadahnuta, ambiciozna zbirka, stvorena u zasluženom savezu sa Muzom, postala je u zemlji u kojoj živimo neka vrsta retkosti, iznenađenje koja potpuna neočekivanost čini još efektnijim i dragocenijim.
Poezija se u svesti najšireg čitalačkog kruga – a onih koji uopšte ne čitaju još više – suviše često da bi bilo slučajno, svrstava u prevaziđene, savremenom, ultrabrzom i ultrabanalnom dobu i diktatu supermarket kulture nekompatibilne oblike umetničkog delovanja. Međutim, bez obzira na neobično visok nivo sistematskog obeshrabrivanja, postoje ljudi spremni i sposobni da, izdržavši sva neminovna iskušenja, budu nazvani pesnicima.
“Molitiva tetoviranog srca” Milana Popovića knjiga je koja u potpunosti odgovara prvoj, a njen autor poslednjoj rečenici u prethodnom pasusu. Identifikovana kao prvi deo trilogije “Bolji od svog života” ona još pre nego što pročitate ijedan stih – od mnogih vrednih čitanja – otkriva važan deo svojih namera i svoje suštine. Drugi deo šifre mogao bi biti skriven u jednom od stihova, bez obzira da li je autorova svest imala udela u toj tajnoj operaciji, ili ne. On se nalazi u pesmi “Znak” i glasi:
“Neko stoji usana od kamena
sa mislima u galopu”
Sopstvenim izborom prikovan za večitu granicu crvenog i crnog, mesto na kome oluje nikada ne prestaju, a zakloni ne postoje, autor “Molitve tetoviranog srca” (i buduća dva nastavka) izabrao je način komunikacije sa svetom koji ga istovremeno približava tom svetu i udaljava od njega, istražujući neke od mogućih individualnih puteva ka vrhu spiralnog stepeništa. Svaki zavoj krije novu neizvesnost i, možda, razlog za odustajanje, nema nikakve garancije da kraj stepeništa može biti dostignut, pa čak ni da postoji, ali, kad jednom načinite izbor, povučete potez i koraknete napred i uvis, već sama težnja ka vrhu čini ga osvojivim.
