Azil 5 – CD Strastan, go i bos
Recenzija:
Azil 5 – CD Strastan, go i bos,
Automatik records,
U vremenu kada se publikuju besmislice, muzičke bljuvotine bez imalo intrigantnog perverta u njima, lirički sramne, prizemne i krajnje ograničene, nedospustive ejakulacije-nasuprot svemu tome, pa podignuto na kubni-u delu sastava Azil 5, imamo suštu suprotnost svemu tome: muzički izbalansiranu i žanrovski teško odredivu a raskošnu podlogu po kojoj su vešto naslagana tekstualna rešenja, pažljivo birana i brušena, da se u sofisticiran kalup umešno ugnezde i potom, energetski deluju. Momci koji se nalaze iza ili ispred ove neočekivane, ugodne diskografske oaze kružno zabeleženih osećanja nisu emotivno ni goli ni bosi, bez obzira na osnovno značenje tih odrednica, ali svakako jesu strastveni, te sam naziv albuma samo delimično stoji kao ispravan. Lirički rad na albumu vokala Sava Nikića je umnogome poetizovan, gotovo metafizički i osoben i predstavlja samo jedan od posebnih kvaliteta akta, koje se samim tim i ne završava jer je-što je još čudnije i neočekivanije-pojedinačni svirački, izvođački kvalitet sve ostale četvorice ponaosob-na visokom novou koji jednostavno nema gornju odredišnu granicu jer ona zapravo seže u beskonačnost ka plusu. Kao rezultat, spoja i skladnog preplitanja energija i kreativnosti raznolikih predznaka i boja, imamo pun kofer dragocenosti koji samo čeka da ga zaboravljenog na klupi, preuzmete, bez osećaja za strah i krivice. Posebno je atraktivan, klavirsko- uvodni dokument Vetar, koji se vremenom razvija u odmerenu buru, a Šah patos jednostavno pleni svojom magičnom, neopisivom raskošnošću u kojoj se ogleda dinamičnost ritam sekcije a posebno gitaska isijavanja cela kakafonija utisaka samo urezuje u podsevest-nesvesno. Odmah tu do njih, nalazi se indastrijal duhom obojena Sestro strasti, koja se nudi kao novi i pravi singl ali i potmule bas deonice u Tranziciji. O nedostižnim i nepreglednom gitarskom solu koju naprosto varniči u Iskrama, ne bi trebalo trožiti previše novinskog prostora, ne zato što to ne zaslužuje, već što bi ga trebalo čuti. Stiče se utisak da su pesme previše kompleksno koncipirane i da baš iz tog razloga na albumu nema nijednog radijskog hit singla, dok kvalitet naprosto buja. Svako upoređivanje sa sastavom EKV i Milanom Mladenovićem je izlišno, jer je ovde-u slučaju sastava Azil 5- autorski kreativni rad, posebno naglašen, primetan i unikatan.
Sve u svemu a u jednom: album Strastan, go i bos, jeste dugo čekano, istinsko osveženje koje muzička sekcija današnjice može nesebično ponuditi na dar.
Milan B. Popović
