Block Out u Nišu

Sinoć, 03.10., u niškom klubu Feedback, održao se koncert jednog od najoriginalnijih sastava na našim prostorima, beogradskog Block Out-a.

Prognoza je za taj dan dugo, dugo najavljivala kišu, koja je ništa drugo ceo dan i padala. Znači, vreme tmurno, kišovito, oblačno, baš u onom ruhu muzike i zvuka kakve i očekuje posetioce u malom kutku kluba Feedback za kojim sam se uputio.

Praćen dosadašnjim iskustvom velikog kašnjenja svirki u pomenutom klubu, dolazim u 23h, pored zvaničnog početka u 22.30h, i na moje veliko iznenađenje, pak, može se reći i zaprepašćenje, svirka upravo počinje. Prolazim pored standardnih likova ispred kluba, koji se eto tako, nisu potrudili skupiti kintu za kartu, koja iskreno nije bila mala, ali uobičajna za ovakav bend. Oni će u bilo kom slučaju sačekati free upad pred kraj, ili će ostati napolju, sa pivom u ruci na nimalo zanemarljivih 10 stepeni.
Brzim korakom ulazim u klub, niz stepenice, i tu me dočekuje prva slika, masa ljudi koja razmišljajući kako se provući do bine istovremeno i razmišlja kako izaći iz gužve i otići do WC-a. U prevodu, kapacitet je popunjen, samo se komotno možeš okrenuti za 360 stepeni oko svoje ose, ukopati se na mesto, biti zadovoljan njime, i prepustiti se nečemu što sledi iz pravca bine.
Prva pesma, sa kojom su probili led, je svima toliko poznata da već i onaj koji je čisto nešto načuo o ovoj grupi, zna da se radi o pesmi “Veži me”. Bend je, kako sam mogao primetiti, vidno dobro raspoložen. Čak se i Vranjković, izvor svih neverovatnih tekstova i rifova BO-a, smejao u nekim trenucima do suza. Ne znam da li je to bilo na račun publike, Mitinog izmotavanja, ili neprestanog ćaskanja sa Balaćom i Miljkom. Sledi “Fotelja”, nova numera koja će se naći na novom albumu, ako taj novi album uopšte ugleda svetlost dana. Novi album? To je već neko drugo pitanje, druga i duža priča u koju neću sada ulaziti. Ali tu definitivno ostaje znak pitanja (?), za sada.
Spektar poznatih numera, “Zečevi beli”, “Finansijska konstrukcija”, “Čarobni akord”, dovodi publiku do usijanja, svi pevaju, cure u centru kluba doslovno vrište, niko i ne primećuje užasnu vrućinu u prostoriji, koja je nenormalna, da jedna klima nema nikakav efekat.
Kao što sam rekao na početku, kapacitet je pun, klub je mali. Ovde je reč i o novom prostoru, bar za Block Out. Naime, oni su na novom terenu (što se tiče prostora), a na starom kada posmatramo Niš i ovdašnju publiku. Kontakt između benda i obožavatelja je prisniji, mnogo bliskiji nego na Pravnom Fakultetu, koji je verujem, dosadio i bendu i ljudima. Publika više komunicira sa bendom, Mita čini se, veoma dobronamerno i nesebično odgovara na dobacivanje iz prvog reda. A on, pevač, Milutin Jovančić, ima sopstvenu, jaku harizmu, kao i Vranjković. Iako je dobro zagazio u 40-te, njegova mimika, stav pri pevanju, liče ne dečiju igru. Penjanje, u ovom slučaju, na stolicu, pripijanje lica uz plafon, nimalo ne ostavljaju čoveka ravnodušnim. On je dete u odraslom muškarcu, što nikome ne smeta, štaviše, to je on, takav je ovaj bend. Jedinstven, unikatan, ne postoji kopija Block Outa, i nju nigde nećete naći. Tu je samo original.
Da se vratim na koncert. Set lista je šarolika, ima starih numera, novijih, najnovijih. Tu je bilo i “Deponije”,”Rođendanske pesme”, “Majdana”, te “Tata Brade”, na oduševljanje publike. Veče je generalno obilovalo mirnijim, tišim i psihodeličnijim stvarima, poput “Trenje”, legendarne “Protiv sebe”, zatim besprekorno odsvirane “Najduži je poslednji sat”. To je reč, koja definiše Block Out, bar po meni; BESPREKORNO. I pored dosta improvizacije tokom, i u samim pesmama, oni uvek zvuče dobro. Uvek uvežbani, jednostavno se ne može reći da su pogrešili negde.
Polako svirku privodimo kraju. Idu “Nedostupna polja”, gromoglasno pevanje i praćenje samog benda. To je trebalo biti kraj, ali odlučuju se da učine publici, koja je znojava, umorna od guranja i stajanja u jednom mestu 2 i po sata. Ali jedno je sigurno, nije umorna od Block Out-a, od njihove muzike. Hteli ne hteli, morali su “preuzeti” pesme sa sutrašnjeg koncerta, na istom mestu u isto vreme, i odsvirati za definitivan kraj, “Raskorak” i “Tehno…logiju”. Ništa nam drugo ne ostaje, nego da pohvalimo ovu malu retrospektivu divnog zvuka, koji pritom nema nikakve direktne veze sa rokenrolom, i da očekujemo novi susret sa ovim ljudima, koji i posle više od 15 godina, zvuče kao nešto novo, neviđeno, nešto sasvim njihovo.